ПРВОМАЈСКИ ПРОГЛАС 2019.
Objavljeno: 30. 04. 2019 
Волим своју земљу.
Али хоћу да и она воли мене. Да цени оно што јесам и што знам. Оно зашта сам се школовао, пекао занат, радио и истовремено студирао. Знам шта сам јој дао.
Зна ли она шта ми одузима?
Оно најважније – време. Пушта ме да чекам. Да чекам посао, кредит, стан, бољи тренутак за женидбу, рађање, школовање деце…
И у том чекању ми прође младост, живот.
А ја хоћу да живим сад и одмах. Хоћу да сањам отворених очију. Хоћу светлу будућност. Да држава широм рашири руке и пригрли радничку класу која гради ову земљу, и нас, који тек ступамо на тржиште рада.
Желим да то тржиште истински функционише. Да се нуде послови. Да могу да аплицирам на више места. Да бирам посао, да смело послодавцу кажем своје услове и колику плату очекујем.
Нећу да радим за агенцију, да се не зна ко ми је газда, да не могу да се учланим у синдикат, да не знам коме да се жалим. Хоћу целу плату на рачун, нећу „на руке“. Да жена и деца виде на папиру колика је, да знам тачно колико одвајам за здравствено и социјално осигурање. Да знам колика ће ми у старости бити пензија, да не стрепим да ли ће бити и када исплаћена, да ли ће је неко потрошити уместо мене.
