Prvi maj kao nijedan drugi

Drage koleginice i kolege, poštovane građanke i građani Srbije,

Ovoga Prvog maja neće biti ni protesta ni kolektivnog roštiljanja. Interesuje me: šta će sada biti u medijskim prilozima o Prvom maju? Ako ih uopšte bude?

Preterano je reći da, posle pandemije korona virusa, više ništa neće biti isto, ali ovo je sigurno kraj mlakoj, prigodnoj retorici i rutinski postavljenim zahtevima na prvomajskim šetnjama. Kraj je i fingiranog socijalnog dijaloga i poruka podrške “svetlom rukovodstvu” sa sednica na kojima dijaloga i dogovora nije bilo, jer kao pre neki dan – ni same sednice nije bilo.

Po svemu sudeći, pandemiji će slediti ozbiljna ekonomska kriza koja će, sa promenljivim recesionim intenzitetom, potrajati. Na ispitu i probi će se, bukvalno, naći naša svakodnevica: od navika i ponašanja do radnih odnosa.

Otvoreno govoreći, u krizama stvari po radnike i sindikate lako mogu biti još gore. Pandemija je odličan izgovor za već prisutnu recesiju, trgovinske ratove, decenijsku stagnaciju plata zaposlenih, uz paralelno ekstremno bogaćenje magnata koji onda kupuju medije, političare i takozvanu stručnu javnost. Protiv pandemije ne možete ni štrajkovati ni glasati. U takvoj stvarnosti, u kojoj si sretan što imaš kakav-takav posao, nostalgično zvuče priče o bezbednom i dostojanstvenom radu i zaradama, a onda i o penzijama od kojih se može pristojno žveti. Geslo „ćuti i budi zadovoljan što imaš kakav-takav posao i što te preterano ne maltretiraju“, sa ponovo raširenim strahom od gubitka posla – ima sve širu primenu.

U takvom svetu, sindikata nema ili su oni dodatni osigurači vlasti i poslodavaca, sa prvenstvenim zadatkom da neutrališu povremene izlive besa radnika i marginalizuju oblike njihovog samoorganizovanja. Umesto protesta sa radikalnim zahtevima, na delu je razmena selfija sa šetnji i “iventa” upriličenih povodom važnih datuma.

Na drugoj strani, najborbeniji i najbolji smo uvek kada je najteže i kada se to najmanje očekuje. Zato ne pristajemo na ugrožavanje zdravlja zaposlenih u kompaniji Jura i otpuštanja sindikalca u jagodinskom preduzeću Vibac Balcani. Uz solidarnost i borbenost, i inat je naša osobina. Ovih dana, u Nezavisnosti smo došli do predloga o izlasku iz krize i održivom razvoju koji teško da, u vremenima ogromnih nepoznanica čak i o dubini i trajanju krize, može biti racionalniji i obuhvatniji. Najkraće, po nama država mora biti i socijalno odgovorna i razvojno uspešna – ona mora raditi u interesu svojih sopstvenih građana.

No, dokumenti su tek mrtvo slovo na papiru ako se za njih ne zna i ukoliko se nema snage da se drugi ubede ili nateraju da ih prihvate. Zato nam, pored pravde i solidarnosti, očajnički trebaju sloboda medija i demokratija.

Kada smo, pade mi na pamet, u medijima videli ravnopravnu raspravu predstavnika rada, vlasti i kapitala? Političari su ljudi posebnog kova – oni  znaju šta narod i radnici žele iako ne razgovaraju sa njima. Zapravo, oni nas preziru i drže za pokorne budale, što smo mi svojim ćutanjem, ali i previše pristojnim reakcijama – i zaslužili.

Više se nema kud. Na stub srama ćemo staviti svakog poslodavca koji otpušta radnike a da nije učinio sve, uz pomoć države, da ih zadrži. Osudićemo svako slugeranjsko ponašanje i beg od javne reakcije među sudijama, ljudima u javnoj upravi, medijima i akademskoj javnosti. Jadni su oni koji znaju a ćute ili, čak, lažu iz interesa. Na stub srama ćemo staviti svaku politiku i stranku koja se servilno ponaša prema stranim kompanijama koje ne poštuju elementarnu radnu zaštitu i prava zaposlenih, one koji bi sve da rasprodaju, a da na pozicije postave svoje poslušnike i mediokritete.

Najgora pretnja onima koji su okupirali državu je da na izborima glas naš videti neće i da im nijedan zakon i uredba neće proći ćutke. Naše poverenje se mora zaslužiti na delu.

Za povratak u normalnost niko se ne može izboriti sam. Nezavisnosti su ponovo neophodni partneri u borbi za dostojanstveni rad koga, ne zavaravajmo se, neće biti bez demokratskih promena.

Posebno apelujemo na solidarnost unutar i između sindikata. Došlo je vreme da se vidi ko su, od onih koji se tako zovu, zaista sindikati – oni koji žive od članarine i donose svoje odluke, vođeni sopstvenim razlozima i pameću, a šta su tek imitacije napravljene da servilno služe interesima gazda, neretko bivajući direktno na njihovom računu.

Misija sindikata nije da poraze učine snošljivijim. Vreme je da počnemo da dobijamo utakmice i prvenstva.

U ovom trenutku nema prečeg cilja od zaštite zdravlja i sigurnosti radno angažovanih.  Na duži rok na najmanju moguću meru moramo svesti gubitak poslova, pad zarada i sprečiti narušavanja radnih prava. Polažemo ispit za koji nema dodatnog, popravnog roka.

Pridružite nam se!

Podelite ovu vest na društvenim mrežama: