Mirko Poledica: Fudbaleri imate sve u svojim rukama, ujedinite se
Preuzeto: Sportski žurnal
Pod okriljem FIFPRO, svetski poznate i priznate organizacije, u timu nekadašnjeg fudbalera bogate karijere, na ovdašnjim prostorima su i provereni stručnjaci u svojim oblastima zaduženim za sportska pitanja. FIFPRO Srbija samo je jednom poražen – u slučaju kad je igrač zahtevao nadoknadu za plasman u evropsko takmičenje, a nije imao tu stavku u ugovoru.
– Marta 2009, kad je sindikat osnovan, bilo je samo 25 zainteresovanih fudbalera. Nismo ni sami bili sigurni dokle ćemo dogurati, jer smo prva zemlja članica FIFPRO, van EU. Danas imamo troje zaposlenih, plus pet kolega koje plaćamo po osnovu obavljenog posla – zadovoljan je Poledica.
Kakav je stav javnosti prema vašem sindikatu?
– Posle sedam godina imamo veliki ugled, oko nas su vrhunski stručnjaci. Dobio sam i zaduženja da rešavam stvari u zemljama iz regiona, jer komunkacija u istočnim državama Evrope drugačije funkcioniše. Kuriozitet je da sam u Slovačkoj održao sastanak sa reprezentativcima, dok kod nas ne mogu. Napadali su nas, ali mi ništa ne krijemo.
Na šta konkretno mislite?
– Teško je rešavati probleme u Srbiji, jer se kod nas stvari dešavaju na ružan način. Kod nas se 20 poslednjih godina samo kralo, ni protiv koga nije podignuta optužnica. U fudbalu važe druga pravila, država nije zainteresovana da zavede red. Ubedljivo smo najgora zemlja kad je status igrača u pitanju, naš Arbitražni sud služi da bi igrači praćali takse i da se savez bogati. Samo prošle godine Arbitražni sud je od taksi prihodovao više od deset miliona dinara.
Jeste li zadovoljni radom ove institucije u sistemu FSS?
– Sud je obavezuujući za sve strane. Prihvatili smo da imamo samo dva arbitra. Činjenica je da se sudi pošteno, može samo brže i efikasnije. Trenutno je, ipak, to najbolji organ u Srbiji.
Je li Arbitražni sud naterao klubove da postanu ozbiljniji?
– Nažalost, to se nije desilo… Analizom smo ustanovili da klubovi troše novac građana Srbije, njih ne interesuje da li će i kad platiti dažbine. Po 200-300 hiljada dinara klubovi potroše na tužbe zbog neplaćanja igrača. Taj novac mogu da iskoriste za razvitak omladinskih škola! Teško je ipak komunicirati sa ljudima koji nisu nikad bili u sportu, već su tu po partokratskoj liniji.
Koliko imate članova?
– Oko 90 procenata profesionalnih igrača, iz Super i Prve lige, što je u istočnoj Evropi najveći broj, ima našu člansku kartu. Mladim igračima je teško da se učlane, pod uticajem menadžera, roditelja i trećih lica. Shodno godinama, lagodno žive, ne razmišljaju šta će se desiti za deceniju, što je prirodno. Nemaju pored sebe dobre savetnike, a za njih problemi nastaju tek posle karijere. Predlagali smo Zajednici da po klubovima pošaljemo edukativni tim, da igračima objasnimo kako fudbal i škola mogu i moraju zajedno. Imao sam, kao igrač, podršku kluba da učim i završim školu, jer igrači posle karijere moraju da budu korisni društvu. Sramota me je da pojedinci, koje sam gledao kao ikone kao dečak, danas traže pozajmicu, jer nemaju od čega da žive. Trojica od pet igrača Premijer lige, bankrotiraju posle pet godina od penzionisanja.
Koliko košta članarina?
– Članirina za Super ligu je 8.000, a Prvu 5.000 dinara. Članirana ne može da pokrije ni pet posto budžeta FIFPRO Srbija, ali to je dokaz naše respektabilnosti. Suština članarine je solidarnost. Imamo čak u pravlinku mogućnost da igrač koji nema novca, ne mora da plati. Bilo je ukupno takvih 15 slučajeva. Naše usluge su besplatne, ugovori, arbitraže i plaćenje sudskih troškova, advokati, mogućnost treniranja na Zlatiboru, odigravanje prijateljskih utakmica…
Znaju li se vaši prihodi?
– Kao predsednik sindikata nemam najveću platu, jer ima ljudi koji rade odgovoran posao i moraju da budu nagrađeni. Po osnivanju sindikata niko nije 30 mesecesi primio platu. Tako smo uspeli da nas ljudi prepoznaju!
Kakav je stav sindikata prema najezdi svakojakih menadžera na domaćim prostorima?
– Kad imate kvalitet nije vam potreban menadžer. Oni ne vode klubove, već brinu o vašem životu, savetu, edukuju, produžena su ruka fudbalera. Menadžeri nisu problem, već trgovci koji se predstavljaju kao menadžeri. Često volim da čujem mišljenje Ivana Ergića. Napravio je odličnu karijeru, nije zapostavio obrazovanje. Kad smo nas dvojica počinjali, nije ni bilo menadžera, pojavili su se u poslednjih desetak godina. Ranije se išlo na preporuku, tako sam otišao u Legiju.
Sindikat je javno pohvalio nekadašnji reprezentativac Danko Lazović?
– Zahvaljivao nam se rečima ,,hvala što postojite”, slično kao i Milan Lola Smiljanić. Najveća zahvalnost je kad kupe lopte ili opremu, koju doniramo klubovima. Uvek probleme rešavamo mirnim putem, nikome ne odgovora negativna reklama. Ključ Pandorne kutije drže igrači, mečevi ne mogu da se igraju bez njih, kad budu solidarni odlučivaće o svemu. Fudbaleri Kadiza nisu primali platu mesecima, a kad su se reprezentativci Španije javno stavili na njihovu stranu, ubrzo stigla garancija za isplatu novca.
A zbog čega igrači ponovo biraju klubove u kojima su preživeli golgotu?
– Retko se dešavaju takvi slučajevi, kao što je na primer Vladimira Radivojevića. Zahvaljujući nama, Radivojević je naplatio novac iz ugovora. Bilo je dosta problematična situacija. Sreo sam ga na Zlatiboru i upitao zašto se vratio u Lučane. Odgovorio mi je dali su mi keš. Shvatio sam da u Srbiji možeš novcem da kupiš šta god želiš. Zanimljivo da Radivojević otkad je rešio problem više nije platio nijednu članarinu sindikatu. Razočarao me je, jer smo bili saigrači, hteli smo da mu pomognemo, od tad se nikome nije javio – otkrio je za kraj Mirko Poledica.
Podelite ovu vest na društvenim mrežama:
0